Ko želi da bude Tito na 24 sata?

51

Raskošnim Plavim vozom danas najčešće putuju stranci, a evo kako to iskustvo izgleda!

Odsjaj nostalgije u očima putnika. Raskoš sa stilom. Simbol nepatvorene moći jedne države i jednog državnika. Autentično svedočanstvo hedonizma Josipa Broza Tita, pomešano sa aurom neprikosnovenosti vladara zemlje koja bi, da je preživela, ovih dana napunila 101. godinu. Plavi voz.

Najčuvenija kompozicija Jugoslovenskih železnica, sada pod firmom “Srbija voza” uputila se u petak 29. novembra na rođendan socijalističke Jugoslavije iz Beograda do Užica i po prvi put je svoje raskošne vagone otvorila za obične putnike koji su kupili karte za dvodnevni turistički program “Plavim vozom do Užičke republike”.

Inače, od 2005. godine ovaj voz je u komercijalnoj upotrebi i može se iznajmiti za lepu svotu novca koja varira u zavisnosti od toga do koje destinacije će putovati i šta će sve onima koji bi da na 24 sata budu Tito biti na raspolaganju. Na voz su naročito slabi Englezi, on ispunjava hirove i domaćih bogataša koji se tu venčavaju, proslavljaju rođendane ili jubileje svojih kompanija, a jedan japanski milijarder ga je zakupio i sa njim otputovao do Crne Gore i nazad do Beograda.

Rezidencija na točkovima

Po salonima, konferencijskoj sali, apartmanima, Titovoj i Jovankinoj sobi, njegovom radnom kabinetu, rasporedilo se stotinak znatiželjnika i uz rok muziku, i poneku partizansku pesmu – koju bi neko započeo a ostali zdušno prihvatali – evocirali uspomene na zemlju i život koji iz perspektive novog robovlasničkog doba maskiranog u šareni celofan liberalnog kapitalizma izgledaju kao ostvarenje raja na zemlji. A čiji je simbol bio najčuveniji putnik ovog voza koji je njim prešao više od 600.000 kilometara i bio mu je uz čuvenog “Galeba” najomiljenije prevozno sredstvo. Možemo i sami da zaključimo zašto, dok u trpezarijskom salonu za postavljenim stolom na kome se belasa posuđe od najfinijeg porculana gledamo u jednu od crno-belih fotografija maršala Jugoslavije. Ovde mu, ako nije preticalo, sigurno ništa nije ni falilo. Pokretna rezidencija na točkovima, koju je u zavisnosti od vrste puta potrebe i zahteva glavnog putnika sačinjavalo nekoliko kola danas čini sedam vagona – pet za putnike i dva koja služe kao energane kako bi voz imao energetsku autonomiju.

Gluva soba

Šetnja počinje od prvih kola koja su apartmanski deo Josipa Broza – dva apartmana sa po jednim ležajem luksuzno opremljenim kupatilom, salonskim delom, njegovim radnim kabinetom i gluvom sobom u kojoj, kad se spuste prozori, ni danas nema dometa za mobilne telefone ili wi-fi mreže, koja je jedina novost u originalnoj postavci ovog voza napravljenog davne 1959. godine. Kažu da su njeni zidovi presvučeni sitnom mesinganom prašinom koja upija zvuk, tako da je sadržaj razgovora koje je u njoj Tito vodio sa svojim saradnicima ili svetskim državnicima – a šezdesetak ih je provozao svojim vozom – zauvek ostajao tajna. Na podu Jovankine sobe još stoje originalni vuneni tepisi, zidovi su obloženi najfinijom kineskom svilom, zavese kombinacija svile i satena. Slična je i Titova soba – deli ih zajedničko kupatilo – jedino što su njegove zavese sivomaslinaste boje, valjda u skladu sa pozicijom vrhovnog komandanta. Kreveti kao da su juče raspremljeni za najpoznatiji bračni par bivše Jugoslavije. U ovom vozu bilo je i poslednje putovanje Josipa Broza Tita kada je u maju 1980. godine kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima iz Ljubljane dopremljen u Beograd upravo Plavim vozom.

U Titovom kabinetu

Titov radni kabinet je isti kao kada je on u njemu boravio. Na radnom stolu stoji teška kristalna pepeljara sa tompusom, koji podseća na njegov, uz apsolutnu vlast, omiljeni porok. Iza je skromna biblioteka sa sabranim Lenjinovim delima i ponekom knjigom Oskara Daviča, Krleže, zbirka makedonske poezije, neka od knjiga Titovih sabranih dela – znao je sve, pa je morao znati i da piše. Ormar krije i masivni sef u kome je čuvao značajna dokumenta, a na stolu je telefon, neka vrsta preteče današnjih mobilnih sprava, sa kojim je putem radio veze u svakom trenutku mogao biti na vezi sa svakim ko mu je bio potreban. I dok sedimo u Titovoj fotelji, pogled nam pada na debelu knjigu utisaka ispisanu na raznim jezicima sveta – svojevrsnom brevijaru impresija u kojima preovladavaju ode Titu.

“Dođoh, videh, uživah i pamtiću”, zapisao je “Titov pionir”; za neke Indijce putovanje Plavim vozom je bilo “fabulous experience”; izvesna Eleana Balaban je na engleskom ostavila svedočanstvo da je “ležala u Titovom krevetu” – šmekeru i mrtvom dame u krevet dolaze; neki Kozarčani se “sećaju Tita i divnog života”; njih nekoliko konstatuju kako je “on znao za šta je živeo”; neka njegova ojađena omladinka ga u očaju pita “što ode i što nas ostavi sirote”… Ipak kroz obilje hvalospeva, resantimana i pozdrava, probila se i ruka nekog anonimnog “unutrašnjeg neprijatelja” Titovog socijalističkog samoupravnog poretka i njega samog koji je preko cele strane krupnim slovima ostavio trag svog neslaganja sa velikim vođom psujući mu “sto majki”.

Japanke u kupeu

Među onima koji su prekjuče ispijali kafe i rakijicu za stolovima ovog muzejsko-turističkog voza nije se mogao naći niko sličan. Utisak i osećaj tri prijateljice – Snežane Kecman, Vesne Pavlović i Limunke Paunović – koje sede u trpezarijskom salonu sabira ova poslednja:

– Ovde smo da obnovimo sećanje na državu koju smo voleli, u kojoj smo bili mladi i zadovoljni. Znam da svako vreme nosi nešto svoje i da se ne možemo samo držati prošlosti ali nama je naša prošlost bila predivna.

Sa tom prošlošću ništa nemaju dve mlade Japanke koje tihuju u najskromnijem kupeu ali su želele da je upoznaju. Sakino Funaki je studentkinja srpskog jezika, dok je njena drugarica zaposlena u japanskoj ambasadi u Srbiji i uglas kažu da im je ovo izuzetan doživljaj.

Kao što je i za Mačeja i Elizabet Dobrčalski, poljsko-srpski par koji živi u Švedskoj pa su iz realnog švedskog socijalizma poželeli da se na trenutak vrate u ovaj jugoslovenski virtuelni. I kada su putovanje finiširali srpskom zabavom uz živu muziku u jednom od zlatiborskih restorana, dragi zet je negde oko jedanaest kada se žurka tek zahuktavala – srećan što nije tamo – konstatovao:

– U Švedskoj su pre jednog sata svi polegali!

Poveo deda unuka

U De Golovom apartmanu, napravljenom upravo za čuvenog francuskog državnika u kome se on nikad nije našao, jer se, navodno, ispostavilo da je na vojnoj akademiji bio klasić sa Dražom Mihailovićem, zatičemo najmlađeg putnika, osmogodišnjeg Aleksu Kovačevića koga je na ovo putovanje poveo deda Dušan Jovanović iz Stare Pazove koji je raspad Jugoslavije na najbrutalniji način osetio na sopstvenoj koži kada je zbog rata iz devedestih godina prošlog veka morao da beži iz Sremskih Laza kod Vinkovaca u Srbiju.

– Nostalgičan sam, kako da ne budem. Neki se možda neće složiti, ali Jugoslavija je, barem za mene, nešto što se nikad neće ponoviti. Pričam unuku o toj divnoj zemlji – kaže Dušan.

Na De Golov apartman se nastavlja Kraljičin apartman u kome je boravila britanska kraljica Elizabeta Druga prilikom posete Jugoslaviji oktobra 1972. a sada se na njenom krevetu odmaraju znatiželjni putnici.

Goran Kuzmanović je sredinom osamdesetih godina, služeći JNA, bio pripadnik Gardijske brigade i u okviru redovnih dužnosti ga je zapalo i da drži stražu kod Plavog voza koji je tada bio u hangaru i nije mogao ni da ga vidi. Sada je došao da na miru pogleda šta je to čuvao pre tri decenije.

– Želeo sam da vidim kako izgleda i kada sam čuo za ovo putovanje nisam ni trenutak razmišljao – kaže Goran.

Doček u Užicu

Kao što je u sekund tačno krenuo sa železničke stanice u Topčideru, voz je, bez kašnjenja i stajanja, stigao u Užice posle nešto više od tri sata vožnje. Čulo se da će doći pa se na peronima okupio svet da vidi Plavi voz, a među njima su bili i Milosav Karaičić i Dragan Čavić, živi svedoci dolaska Plavog voza u Užice 1979. Godine kada je Tito njim doputovao da održi govor na Kadinjači. Prvi je bio pripravnik u teretnoj stanici, drugi šef transporta iste. Živo se sećaju trenutka kada je kompozicija stala, a iz nje istrčali bezbednjaci, za njima se otvorila vučna kola iz kojih su izašli automobili za pratnju, a Dragan svedoči:

– Prošao je tik pored mene, mogao sam ga pomilovati po glavi. Kada sam čuo da voz danas dolazi, rekao sam sebi: ideš da ga vidiš još jednom.

Do kasnih popodnevnih sati u subotu voz je stajao na užičkoj železničkoj stanici, a onda je krenuo nazad za Beograd. Sudeći po velikom interesovanju za to prvo putovanje, on više neće stajati na slepom koloseku. Ovo zadovoljstvo, zajedno sa propratnim sadržajima, putnike je koštalo pedesetak evra, što nije mnogo spram činjenice da ćeš sutra moći da se pohvališ kako si pio kafu u svečanom salonu Plavog voza ili držao u ruci slušalicu telefona od čijeg poziva su drhtali Titovi komunistički apartčici, na njega zvali najuticajniji ljudi sveta… Dok vas sa neke od fotografija streljaju ledeno plave maršalove oči a sa usana kao da se otkida prekor: “Šta ste mi to uradili od Jugoslavije, majku vam božju, imperijalistićku, a sad se vozikate mojim vozom.”

Plavi voz poslednjeg crvenog cara.

Grb

Vagone Plavog voza su izgradile fabrike “Goša” iz Smederevske Palanke i “Boris Kidrič” iz Maribora i on se otisnuo prugom 1959. godine. Imao je specijalnu bezbednosnu zaštitu na trasi kuda se kretao – ispred njega bi obično išla još jedna kompozicija u kojoj su bili milicija i vojska.

Njegova unutrašnjost je od mahagonija, drveta kruške i oraha, bogato dekorisana a svuda gde se moglo utisnut je grb SFR Jugoslavije, čak i na dnu kristalne pepeljare na stolu Titovog radnog kabineta. Mogao je da se kreće brzinom od 140 kilometara na čas a sačuvane su sve lokomotive koje su ga vukle. Neke saobraćaju i danas, neke nisu u najboljem stanju, a tri su izložene kao muzejski eksponati u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Voz je “parkiran” 1989. a ponovo se našao na prugama pre petnaestak godina kada se počelo sa njegovim iznajmljivanjem a sada će njim, u turističkim turama, moći da se voze i obični smrtnici.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име